Етнолошка обрада појма "ЈАСЕНАК" - Ђурђина Шијаковић

Јасенак (Dictamnus albus) је биљка са цвијетом сличним јасену, висока педесет до осамдесет сантиметара. Цвјета у мају, од Ђурђевдана до Спасовдана. Једна је од вилинских биљака. Народ је вјеровао да му вила откида врх у ноћи уочи Спасовдана и да ће га вила однијети у случају да се узбере и остави. Испушта етар који се у додиру са ваздухом пали, па се на јасенку ноћу виде пламичци. Тако се над биљком љети шири миришљава магла. Ова одлика је надахнула народно вјеровање у чудотворна љековита својства јасенка. Не користи се у народној медицини, већ њиме лијече виле. Стога су доводили болесника да преспава под јасенком и крај њега остављали дарове за виле (тј. вечеру, обично хлеб, чашу воде и чашу вина, суд са медом), које су се на тај начин молиле за помоћ. Изјутра се копало под јасенком, и шта год да би се нашло (буба, црв), држало се за лијек који је оставила вила, те га је болесник јео или пио у чаши воде.

Ова биљка митских својстава расла је око Београда, Смедерева и Ниша, а у изобиљу је има код смедеревског села Петријева, на мјесту које се зове управо Јасенак. Ове крајеве су обилазили болесници уочи Ђурђевдана, нарочито Спасовдана, а помињу се и Духови. Болесник би у току дана пронашао јасенак (који је цио и не недостаје му неки лист) и пешкиром би га означио као заузетог. Увече би легао главом испод биљке, са запаљеном воштаницом и поменутим даровима за виле. Овако су лијечени душевни болесници и они који болују од узетости (парализе). Вјеровало се да су ови, тзв. алосани (људи који су остали без моћи расуђивања, говора или покрета), задахнути нечистом силом и да су се разбољели због прекршаја религијске забране (нагазили су или спавали на нечистом или забрањеном мјесту, какво је нпр. вилино коло, те присуствовали ексклузивним забавама митских бића). Са болесником би дошао његов побратим (или посестрима), који би му, кад сване, давао од меда, воде и вина, уколико се знамења протумаче као повољна. Ако на јасенку под којим се преноћило недостаје цвијет или листић, или ако је неки трун упао у покривене судове (са медом, водом и вином), то су учиниле виле и болесник ће оздравити. Ако је, пак, јасенак нетакнут, нема оздрављења. У склопу ове сугестивне методе лијечења могао је бити и болесников сан о томе како виле долазе и видају га. Судови и пешкир под јасенком остају као поклон вилама. Ономе ко би их дирнуо пријетило је кажњавање истом болешћу, или чак смрћу. У нашем предању се помиње ноћење и на мјестима која су означена другом биљком уколико нема јасенка (нпр. под глогом) са сличним пропратним обичајима и увијек у вези са вилама.

Ноћење под јасенком јесте инкубација, тј. магично спавање болесника на светом мјесту, за вријеме којег ће божанство донијети излечење директном интервенцијом или откривањем лијека у сну. Инкубација је широко распрострањена древна магијска радња. Специфичност и нарочиту архаичност обичаја ноћења под јасенком показује чињеница да се ова инкубација не одвија у храму, већ под светом биљком. Она је, дакле, прежитак из времена када српски народ још није имао храмове. У том стадијуму религијских идеја биљка је првобитно само божанство, а потом стан божанства коме се приноси жртва у виду дарова. Жртва је имала сврху да умилостиви ненаклоњене духове, у овом случају виле. Стога српски обичај спавања под јасенком (не без паралела код других народа) представља веома важно и ријетко свједочанство за историју религијских идеја.

Литература: Михаило Бобић, „Животиње и биље у народном предању“, Караџић 3, 1901; Слободан Зечевић, Српска етномитологија, Београд: Службени гласник, 2008; Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник, Београд: Штампарија Краљевине Југославије, 1935; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Београд: СКЗ, 1973.